Samoca

 Je li samoca blagodet ili kazna?

Lazi i istine

Toliko puta sam cula lazi, da vise ne cekam ni istinu da cujem.
Kad nemas povratnih informacija, hvatas se za slamku i najbanalniji trenutak ti izgleda kao surova istina, koliko god da je nerealan.
Kako sam dospela u ovo stanje svesti? Iskreno ni sama ne vidim odgovor, mada sam ga trazila i trazilai to danima i neprospavanim nocima. Cak mi je i san koji se prikradao ,bio mesto potrage za odgovorima, koje nisam nasla.
Lutam u sebi, oko sebe i drugih, izgubljena u lavirintu poluistina.
Neko bi sad rekao da zelim saznala bih istinu.
Nije sve crno belo, verujte mi

Zasto je istina toliko vazna coveku

Laz,prevara,izdaja jesu najtezi prestup prema bliznjima.
Zasto je coveku istina toliko bitna, da cak rusi ili urusava sopstvene vrednosti kako bi do nje dosao.
Pisana i nepisana pravila i zakoni,koji je jaci ili ti vazniji? Kako za koga,ali nepisani su odavnina bili i ostali neprekosnoveni za sve one sa izgradjenim karakterom ili usadjenim osecajem za pravdu.
Zasto citati izmedju redova kad postoji razgovor i rec?
Rec mocno oruzje i najjace.Pravda i istina na tasovima covekovog mira. Ko ima pravo oduzeti ili uskratiti taj mir nekom bicu kraj sebe?Ja licno verujem,niko!Niko nema to pravo,a oni samozivi jadnici koji se hrane tudjom tugom i nemirom, neka dobro razmisle kojim to putevima koracaju.
Mislim da je to put bez povratka .
Ne postoji uzalud uzreka da je put do pakla poplocan dobrim namerama.
Zato dobronamernici dobro razmislite pre nego nekom oduzmete pravo na mir i spokoj.

Moja prica

Pronasla samovaj tekst, tako lepo srocen, prekasno , za mene

Dozivite ga i primenite srz poruke, za mnoge ce biti taman na vreme, da ne zastrane od previse ocekivanja, od prevelike brige i razmisljanja. Uhvatite pravi trenutak, VI citaoci koji tragate za resenjem zagonetke zvane “neresiva”-zivot i njegove klopke, zivotne situacije-ne problemi, situacije koje mogu da se zaobidju, preskoce ili rese na najbolje moguci nacin.

Upamtite, da uvek, ali bas uvek postoji resenje, za sve u zivotu, samo ga treba sagledati, uociti, shvatiti..

Možemo li se oporaviti od emocije čije postojanje poričemo?

„Ukoliko prolazite kroz neku životnu krizu, osećate usamljenost, duhovnu neuravnoteženost, osećate se kao da nigde ne pripadate ili prolazite kroz bilo kakav emocionalni stres,na dobrom ste putu da postanete zarobljenik samom sebi, koji upao u vrtlog ne vidi izlaz i spasenje.
Svaka potiskivana emocija moze da doprinese nastanku bolesti koja se može izlečiti jedino kada dopustimo da to zabranjeno osećanje izbije na površinu.“

Ovaj tekst sam procitala „negde na net-u“ bas u vreme kada sam i sama upala u slican vrtlog i mogu reci da izlaza nije bilo ni na vidiku. Ubrzo sam se razbolela, i kroz razne i iscpljujuce analize, otkrili su mi dve autoimune bolesti. Gledajuci unazad prolazila sam kroz par vecih zivotnih kriza u roku od nekoliko godina, cak su tri povezane bile u kratkom roku od nekoliko meseci. Kazu da je covek, zbog intelekta, najmocnije bice, ali u isto vreme i najslabije. Koliko moras biti priseban i jak, i izdrzis da se ne prepolovis kad jedna nevolja sustize drugu, a treca ti visi iznad glave kao giljotina? Ja cu Vam reci. Nikako! Ne postoji nacin da se ogradis od nekih stresnih situacija i dogadjaja, koliko god da si priseban.

Ljudi retko slušaju, najčešće razmišljaju o tome što će oni sledeće reći

Razvod, gubitak posla i bolest su tri glavna okidaca za ispustanje kompasa i nerealno ponasanje, Postoji li uopste realno i zrelo ponasanje kad ti stvarno zapadne takvo deljenje karata od strane zivota, da se razvedes, izgubis posao i naravno razbolis se posle svega? Naravno da ne postoji! Moras da popucas po savovima koliko da si jak,

 „Na taj način videlo se da li neko reaguje zrelo, odnosno da li je dorastao životnom iskušenju ili ne! Bez stresa ne bismo znali za šta smo sve sposobni.“- kazu doktori.

Ja sam po ovoj tvrdnji doktora za stres, totalno nezrela i nespremna za zivot, nedorasla iskusenju

Terapija po meri

Ispricacu vam jednu svoju zgodnu pricu, na ovu temu.

U nastupu „svog ludila“ rastrojena i paranoicna, posle svega sto mi se izdogadjalo, obratila sam se online jednom psihotarapeutu za savet. Morala sam bar nekome da kazem kako se osecam, zato sam hrabro sela sakrivena iza monitora i ispisala par redova, uopstenim objasnjenjem trazeci neki odgovor sa druge strane.

Posle nekoliko sati stigao mi je meil i odgovor u vidu pricice koja me je dotukla. Ovako nekako je odgovor bio srocen:

„Postovana, zakljucujem iz prilozenog pisma da imate problem, zatvorili ste sve prilaze ka sebi i moj vam je savet da potrazite strucnu pomoc, ali bih vam ipak ispricao jednu kratku pricu o coveku koji je resio da ode u manastir i zamonasi se. Kad mu se monah na ulazu obratio pitanjem zasto se odlucio na taj korak, covek rece da ne moze vise da se nosi sa nepravdom, prevarama i izdajom, da nema snage da se suocava sa pogresnim izborima u svom zivotu i da zeli da ostatak vremena koje mu je ostalo, provede sam iza zidova manastira. Monah ga nije prekidao, samo je lagano klimao glavom i kad je covek zacutao, on mu rece da je dobrodosao i da moze da ide u svoju keliju gde ga ceka sve sto je sa sobom poneo“

Emotivne i dusevne rane se mozda ne vide

Ipak izgleda da je tacna tvrdnja  Sema Klajna:

„Svaka potiskivana emocija se ucauri negde u telu i doprinese nastanku bolesti koja se može izlečiti jedino kada dopustimo da to zabranjeno osećanje izbije na površinu. Ne možemo se oporaviti od emocije čije postojanje poričemo.“

Nikada nismo sami…imamo sebe

*Jedan prijatelj je napisao…“ kad si sam i depresivan, i kad ne zelis drustvo drugih ljudi, okreni se onom jednom koji je uvek tu za tebe…okreni se i prigrli Sebe“

ne moze noc biti toliko tamna…

*.Drugi prijatelj je zapisao..“STA NA SVETU MOZE BITI
TAKO GLUVO, NEMO I SLEPO,
KAO OSECAJ KOJI MORA
DA CUTI…“