Svako "zasto" ima razlog...
Prosla je i ponoc i sama pomrcina noci. Svice uz prve daleke zvuke dana koji se ponovo radja. Stojim satima kraj sirom otvorenog prozora i ne mogu da shvatim zasto je otisla bez pozdrava tiho u noc..ko zna, mozda je novi dan jednom vrati meni...mozda...Mislila sam da je poznajem, da znam kako dise i zbog cega, mislila sam bice zauvek tu negde uz mene...Otisla je. Nisam znala da je zadrzim kao sto je ona mene drzala svih ovih godina. Zasto??? Zasto je nestala neprimetno, bez ijednog zbogom ostavljajuci trag koji neizmerno boli. Zar nije znala da mi je njena ruka potrebna jos uvek, da mi je njen blagi pogled davao snagu i moc da se izborim sa svojim vetrenjacama...njenim vetrenjacama. Jedna suza iskrala mi se iz oka ostavljajuci brazdu. Pustila sam je, mozda ce tezina koju osecam popustiti..
"Ne suze! Glavu gore i osmeh na to lepo lice"- progovorila je tisina koja me je grlila- " Secas se ?"
Ostala sam mirna cekajuci jos koju rec..
" Tu sam. Uvek cu biti tu"- kovitlale su se reci oko mene kao da me dodiruju.
"Vratila si se...zasto si otisla..trebas mi.."- grcala sam u mislima, nemih usana
"Doslo je moje vreme da se povucem, mozes dalje sama"
" Ne mogu! Ne znam sama.."
"Pogledaj svoj odraz u prozoru"- reci su bile skoro necujne, ali okrenula sam svoje tromo telo i ugledala je..bila je ispred mene onakva kakvu sam oduvek volela da je vidim..sjajnih ociju s blazenim osmehom .
" To si stvarno ti.."- sreca mi se razlila od potiljka niz ledja, vracajuci mi snagu.
"Uvek cu biti tu, zapamti to cak i onda kad ne budes verovala sebi"
Prosla je i ponoc i sama pomrcina noci. Svice uz prve daleke zvuke dana koji se ponovo radja. Stojim satima kraj sirom otvorenog prozora i ne mogu da shvatim zasto je otisla bez pozdrava tiho u noc..ko zna, mozda je novi dan jednom vrati meni...mozda...Mislila sam da je poznajem, da znam kako dise i zbog cega, mislila sam bice zauvek tu negde uz mene...Otisla je. Nisam znala da je zadrzim kao sto je ona mene drzala svih ovih godina. Zasto??? Zasto je nestala neprimetno, bez ijednog zbogom ostavljajuci trag koji neizmerno boli. Zar nije znala da mi je njena ruka potrebna jos uvek, da mi je njen blagi pogled davao snagu i moc da se izborim sa svojim vetrenjacama...njenim vetrenjacama. Jedna suza iskrala mi se iz oka ostavljajuci brazdu. Pustila sam je, mozda ce tezina koju osecam popustiti..
"Ne suze! Glavu gore i osmeh na to lepo lice"- progovorila je tisina koja me je grlila- " Secas se ?"
Ostala sam mirna cekajuci jos koju rec..
" Tu sam. Uvek cu biti tu"- kovitlale su se reci oko mene kao da me dodiruju.
"Vratila si se...zasto si otisla..trebas mi.."- grcala sam u mislima, nemih usana
"Doslo je moje vreme da se povucem, mozes dalje sama"
" Ne mogu! Ne znam sama.."
"Pogledaj svoj odraz u prozoru"- reci su bile skoro necujne, ali okrenula sam svoje tromo telo i ugledala je..bila je ispred mene onakva kakvu sam oduvek volela da je vidim..sjajnih ociju s blazenim osmehom .
" To si stvarno ti.."- sreca mi se razlila od potiljka niz ledja, vracajuci mi snagu.
"Uvek cu biti tu, zapamti to cak i onda kad ne budes verovala sebi"
Нема коментара:
Постави коментар