Ispricacu vam jednu svoju zgodnu pricu, na ovu temu.
U nastupu „svog ludila“ rastrojena i paranoicna, posle svega sto mi se izdogadjalo, obratila sam se online jednom psihotarapeutu za savet. Morala sam bar nekome da kazem kako se osecam, zato sam hrabro sela sakrivena iza monitora i ispisala par redova, uopstenim objasnjenjem trazeci neki odgovor sa druge strane.
Posle nekoliko sati stigao mi je meil i odgovor u vidu pricice koja me je dotukla. Ovako nekako je odgovor bio srocen:
„Postovana, zakljucujem iz prilozenog pisma da imate problem, zatvorili ste sve prilaze ka sebi i moj vam je savet da potrazite strucnu pomoc, ali bih vam ipak ispricao jednu kratku pricu o coveku koji je resio da ode u manastir i zamonasi se. Kad mu se monah na ulazu obratio pitanjem zasto se odlucio na taj korak, covek rece da ne moze vise da se nosi sa nepravdom, prevarama i izdajom, da nema snage da se suocava sa pogresnim izborima u svom zivotu i da zeli da ostatak vremena koje mu je ostalo, provede sam iza zidova manastira. Monah ga nije prekidao, samo je lagano klimao glavom i kad je covek zacutao, on mu rece da je dobrodosao i da moze da ide u svoju keliju gde ga ceka sve sto je sa sobom poneo“
Ipak izgleda da je tacna tvrdnja Sema Klajna:
„Svaka potiskivana emocija se ucauri negde u telu i doprinese nastanku bolesti koja se može izlečiti jedino kada dopustimo da to zabranjeno osećanje izbije na površinu. Ne možemo se oporaviti od emocije čije postojanje poričemo.“
Нема коментара:
Постави коментар