Putovanje nakraj noći
I ove noci tisina je nema, belina papira vristi, reci uskovitlane ne nelaze put. Sat otkucava poslednju sekundu minulog dana i mogu ga smestiti u proslost. Dugo sam lutala trazeci odgovore..dugo sam gresila vodjena pretpostavkama, iskrenost je vec odavno na gubitku. Stojim nocas pred sobom razocarana u svoju veru u ljude, razocarana u svoja ocekivanja svesna da licemerna zavist ne pusta uzde na celu povorke koja se gomila bez smisla i reda. Da, misli su mi zbrkane. Kad bi se bar jedna suza odvazila da spere prazninu i procisti put, ali ne, osmeh je tu bez smeha ispraca dane, docekuje noci.. Zaboravljeni osecaji trepere u meni. Kopajuci po svojoj ogoljenoj dusi, mamila sam suze olaksanja da poteku i speru prljavstinu saznanja da sam gresila, verovala. Godine prosle, prazne, nizu se kraj mene i u tihom hodu necujno nestaju u ono sutra. Osmeh mi na licu, oci bez sjaja, savrsena maska. Sve lakse je nositi tu krinku zivota, prianja uz mene i srasta sve vise, a onaj osecaj otupeo od stajanja u jednom mestu opet je tu. Vera u drugog coveka izgubljena je nekada davno. Suza nema. Kopala sam dublje. Probijala sam se kroz more reci utkanih u uspomene, a one su zarile me i peckale poput kopriva koje ne oprastaju uljezu koji zaluta. Suocavajuci se sa morem slika iz proslosti dozivam secanje ne bih li prepoznala znake, mogu li , smem li verovati opet, nadati se. Tesko je vratiti se na stare staze. Presla sam trnovit put koji ostavljao je nove oziljke na starim mestima. Stojeci tako pred sobom u najdubljoj tisini, okruzena godinama kao neprohodnim planinskim vencima,svatih gde odlaze moje neisplakane suze. I tako lutas satima trazeci izgubljeno vreme...a oni nesrecnici sto te prate ni ne slute koliko su srecni i koliko im zavidis...mada mozda i ne, jer i oni su ispijeni i istroseni, bas onako kako se ti osecas iznutra...umorno...Mnogi se nisu pomerili s mesta za sve vreme koje je proteklo u njihovim zivotima, zato u tvom pogledu traze sve ono sto misle da su ispustili da osete. Pitas se zasto misle da si odlazeci dotakao neku boju iz duge? Nisi, mada si se nadao da hoces, ali uzalud, duga ne postoji. Da li da im kazes to ili ih ostavis da ti zavide, tako ce nastaviti da veruju bar u nesto. Mada je lakse podeliti svoje strahove, preteski su i ponekad bole do kostiju. Osecam kako me nose vetrovi sete i sapinju prohujali dani, osetim tu proslost i pitam se mogu li odoleti tim naletima, posustaje mi snaga i volja, a zelja? Odnela je nada kao uzaludnu, obgrlila me neka tuga, stisce me i gusi. Ljude je ophrvalo nezadovoljstvo, bezvolja i izrodila se u njima sebicnost. Znam da se mnogi ne snalaze u toj borbi sa samima sobom, ali volela bih odgovor na pitanje je li im lakse kad povrede nekog ko ih voli? Okrenem se tako po sobi i shvatim da samo vreme moze ispuniti prazninu gde se skrivaju misli. Ja svoje veceras pokusavam da preslozim, al provlace se jedna kraj druge, umor ih usporava, neverica razdvaja, u tisini coskova skrivene cuce strpljive i uporne kao da znaju tajnu koju istina nosi.
Kazaljke su vec u narednom danu, papir u mojoj ruci podrhtava, slova trepere kao zvoncici na povetarcu potsecajuci me…Spustam pogled na hiljadu “ …zasto …“ u moru reci i stajem kod male skoro nevidljive tacke. U pokusaju da svoje misli slozim ispisujem tu jednu rec u nizu, koji je dug koliko i sirina papira. Moram ti reci, tebi citaoce, dok jos u meni ima hrabrosti, ono sto dusa mi nosi. A ti cuti, ne prekidaj mi misli, jer necu imati snage da nastavim ako cujem ti glas kroz tisinu noci. Tvoj osmeh razumevanja je sve sto trazim, prati me njime na ovom putu priznanja, lakse cu ispisati istinu od koje bezim. A sva istina satkana je u jednoj reci “istraj". Jedan trenutak slabosti moze da srusi ravnotezu praznog zivota, da promeni kolosek, mozda i nada zaluta na tom putu? Mozda i vera u drugog coveka s novom nadom krene u osvajanje, mozda borba nije izgubljena...
Poznavala sam zenu koja je volela mesec, druzila se s njim, volela je njegovu sirinu i moc cutanja. Delila je sa njim u samoci svoju prvu suzu, prvi zaljubljeni osmeh i prve strahove. Poveravala mu je tajne, cesto docekivala zore kraj otvorenog prozora sanjareci , uspavljivala se i budila u njegovom zagrljaju sigurna. Prolazile su godine i podelili su mnoge srecne i manje srecne trenutke, bilo je tu i suza, neprospavanih noci u nespokoju, ali i puno neponovljivih radosti. Vremenom je imala sve manje vremena da stoji kraj prozora, ponesena vihorom dana, sati i minuta. Vremenom je upoznala i onu drugu stranu zivota. Dani i sati postali su secanja. Na putu kliskom od izazova provukli su se neopazeno i dani za pamcenje, prvo razocaranje zbog izdaje, prve odluke koje su je odvele na pogresnu stranu, ali i prvi trenutak neverovatne srece koja se rodila kroz neopisivu bol, bilo je tu i mokrih obraza i zidova koje je zidala suzama i praznine koja je pratila godinama ne odustajuci od nje kao pravi prijatelj...i sve to dok je zivot prolazio docicuci je ponekad, tek da proveri da li dise. Plasila se vode, ali setnje po obali bile su njene bitke. Cesto je pisala po pesku, ispisivala svoju pricu, sricala je dane, sate i minute obojene smehom, suzama i po nekom zeljom. Potrebom da ostavi bar nekakav trag makar i u pesku, odupirala se vremenu koje joj je donelo nepoverenje cak i prema praznom listu papira koji je nekad tako volela da ispunjava svojim mislima. Samo ponekad iskradao se iz dubine mali deo nje i sav iskricav poleteo bi i zasvetleo bi u mraku ko pusteni svitac iz sklopljenih ruku. Ti trenuci vratili bi joj osmeh zbog saznanja da je ipak ostao bar taj mali delic koji je mogla sacuvati samo za sebe. Od blistavog lica, nasmejanih usana i vedrog cela, danas iz ogledala pilje podocnjaci, ugasli pogled odaje sliku porazenog protivnika, a ona svakog jutra postavlja isto pitanje izmenjenom liku iz ogledala:" Zasto si dozvolila da te promene do te mere, da te cak ni ja ne mogu da prepoznam?"
Ova noc je duga..preduga. Idem putem kojim davno prosla nisam, ne iz zelje,vec me goni potreba i to ona surova koja ne zna za prepreke. Svih ovih godina negovala sam trnje prepuno kopriva, prekrivajuci svaku stazu kojom se moglo prici izvoru suza i radosti… Svice…Zaboravila sam koji je bio razlog mog nocasnjeg putovanja…nije ni vazno, zagubio se valjda u svom onom korovu. Znam samo da mogu plakati i suvim suzama, dok ne postanu prohodne staze koje vode do svih izvora.
dana: 21.04.2017 autor:
Jadranka Gavrilovic
I ove noci tisina je nema, belina papira vristi, reci uskovitlane ne nelaze put. Sat otkucava poslednju sekundu minulog dana i mogu ga smestiti u proslost. Dugo sam lutala trazeci odgovore..dugo sam gresila vodjena pretpostavkama, iskrenost je vec odavno na gubitku. Stojim nocas pred sobom razocarana u svoju veru u ljude, razocarana u svoja ocekivanja svesna da licemerna zavist ne pusta uzde na celu povorke koja se gomila bez smisla i reda. Da, misli su mi zbrkane. Kad bi se bar jedna suza odvazila da spere prazninu i procisti put, ali ne, osmeh je tu bez smeha ispraca dane, docekuje noci.. Zaboravljeni osecaji trepere u meni. Kopajuci po svojoj ogoljenoj dusi, mamila sam suze olaksanja da poteku i speru prljavstinu saznanja da sam gresila, verovala. Godine prosle, prazne, nizu se kraj mene i u tihom hodu necujno nestaju u ono sutra. Osmeh mi na licu, oci bez sjaja, savrsena maska. Sve lakse je nositi tu krinku zivota, prianja uz mene i srasta sve vise, a onaj osecaj otupeo od stajanja u jednom mestu opet je tu. Vera u drugog coveka izgubljena je nekada davno. Suza nema. Kopala sam dublje. Probijala sam se kroz more reci utkanih u uspomene, a one su zarile me i peckale poput kopriva koje ne oprastaju uljezu koji zaluta. Suocavajuci se sa morem slika iz proslosti dozivam secanje ne bih li prepoznala znake, mogu li , smem li verovati opet, nadati se. Tesko je vratiti se na stare staze. Presla sam trnovit put koji ostavljao je nove oziljke na starim mestima. Stojeci tako pred sobom u najdubljoj tisini, okruzena godinama kao neprohodnim planinskim vencima,svatih gde odlaze moje neisplakane suze. I tako lutas satima trazeci izgubljeno vreme...a oni nesrecnici sto te prate ni ne slute koliko su srecni i koliko im zavidis...mada mozda i ne, jer i oni su ispijeni i istroseni, bas onako kako se ti osecas iznutra...umorno...Mnogi se nisu pomerili s mesta za sve vreme koje je proteklo u njihovim zivotima, zato u tvom pogledu traze sve ono sto misle da su ispustili da osete. Pitas se zasto misle da si odlazeci dotakao neku boju iz duge? Nisi, mada si se nadao da hoces, ali uzalud, duga ne postoji. Da li da im kazes to ili ih ostavis da ti zavide, tako ce nastaviti da veruju bar u nesto. Mada je lakse podeliti svoje strahove, preteski su i ponekad bole do kostiju. Osecam kako me nose vetrovi sete i sapinju prohujali dani, osetim tu proslost i pitam se mogu li odoleti tim naletima, posustaje mi snaga i volja, a zelja? Odnela je nada kao uzaludnu, obgrlila me neka tuga, stisce me i gusi. Ljude je ophrvalo nezadovoljstvo, bezvolja i izrodila se u njima sebicnost. Znam da se mnogi ne snalaze u toj borbi sa samima sobom, ali volela bih odgovor na pitanje je li im lakse kad povrede nekog ko ih voli? Okrenem se tako po sobi i shvatim da samo vreme moze ispuniti prazninu gde se skrivaju misli. Ja svoje veceras pokusavam da preslozim, al provlace se jedna kraj druge, umor ih usporava, neverica razdvaja, u tisini coskova skrivene cuce strpljive i uporne kao da znaju tajnu koju istina nosi.
Kazaljke su vec u narednom danu, papir u mojoj ruci podrhtava, slova trepere kao zvoncici na povetarcu potsecajuci me…Spustam pogled na hiljadu “ …zasto …“ u moru reci i stajem kod male skoro nevidljive tacke. U pokusaju da svoje misli slozim ispisujem tu jednu rec u nizu, koji je dug koliko i sirina papira. Moram ti reci, tebi citaoce, dok jos u meni ima hrabrosti, ono sto dusa mi nosi. A ti cuti, ne prekidaj mi misli, jer necu imati snage da nastavim ako cujem ti glas kroz tisinu noci. Tvoj osmeh razumevanja je sve sto trazim, prati me njime na ovom putu priznanja, lakse cu ispisati istinu od koje bezim. A sva istina satkana je u jednoj reci “istraj". Jedan trenutak slabosti moze da srusi ravnotezu praznog zivota, da promeni kolosek, mozda i nada zaluta na tom putu? Mozda i vera u drugog coveka s novom nadom krene u osvajanje, mozda borba nije izgubljena...
Poznavala sam zenu koja je volela mesec, druzila se s njim, volela je njegovu sirinu i moc cutanja. Delila je sa njim u samoci svoju prvu suzu, prvi zaljubljeni osmeh i prve strahove. Poveravala mu je tajne, cesto docekivala zore kraj otvorenog prozora sanjareci , uspavljivala se i budila u njegovom zagrljaju sigurna. Prolazile su godine i podelili su mnoge srecne i manje srecne trenutke, bilo je tu i suza, neprospavanih noci u nespokoju, ali i puno neponovljivih radosti. Vremenom je imala sve manje vremena da stoji kraj prozora, ponesena vihorom dana, sati i minuta. Vremenom je upoznala i onu drugu stranu zivota. Dani i sati postali su secanja. Na putu kliskom od izazova provukli su se neopazeno i dani za pamcenje, prvo razocaranje zbog izdaje, prve odluke koje su je odvele na pogresnu stranu, ali i prvi trenutak neverovatne srece koja se rodila kroz neopisivu bol, bilo je tu i mokrih obraza i zidova koje je zidala suzama i praznine koja je pratila godinama ne odustajuci od nje kao pravi prijatelj...i sve to dok je zivot prolazio docicuci je ponekad, tek da proveri da li dise. Plasila se vode, ali setnje po obali bile su njene bitke. Cesto je pisala po pesku, ispisivala svoju pricu, sricala je dane, sate i minute obojene smehom, suzama i po nekom zeljom. Potrebom da ostavi bar nekakav trag makar i u pesku, odupirala se vremenu koje joj je donelo nepoverenje cak i prema praznom listu papira koji je nekad tako volela da ispunjava svojim mislima. Samo ponekad iskradao se iz dubine mali deo nje i sav iskricav poleteo bi i zasvetleo bi u mraku ko pusteni svitac iz sklopljenih ruku. Ti trenuci vratili bi joj osmeh zbog saznanja da je ipak ostao bar taj mali delic koji je mogla sacuvati samo za sebe. Od blistavog lica, nasmejanih usana i vedrog cela, danas iz ogledala pilje podocnjaci, ugasli pogled odaje sliku porazenog protivnika, a ona svakog jutra postavlja isto pitanje izmenjenom liku iz ogledala:" Zasto si dozvolila da te promene do te mere, da te cak ni ja ne mogu da prepoznam?"
Ova noc je duga..preduga. Idem putem kojim davno prosla nisam, ne iz zelje,vec me goni potreba i to ona surova koja ne zna za prepreke. Svih ovih godina negovala sam trnje prepuno kopriva, prekrivajuci svaku stazu kojom se moglo prici izvoru suza i radosti… Svice…Zaboravila sam koji je bio razlog mog nocasnjeg putovanja…nije ni vazno, zagubio se valjda u svom onom korovu. Znam samo da mogu plakati i suvim suzama, dok ne postanu prohodne staze koje vode do svih izvora.
dana: 21.04.2017 autor:
Jadranka Gavrilovic
Нема коментара:
Постави коментар