Kacina prica

Ja sam Kaca, i trebalo mi je dosta vremena da se odlucim da ovako javno pisem o svojim strahovima. U jednom vasem clanku procitala sam da je i sesti ispred monitora koji te stiti od pogleda drugih potrebna hrabrost, zato sam ja sakupila sve svoje delice i evo moje price. Mozda nekom pomogne. Mozda osetim i ja olaksanje, posle pisanja.

Godinama sam pisala dnevnik. Skrivala sam ga cak i od sebe u nekim periodima svog zivota, ali uvek mu se iznova vracala kad god nisam znala kako da se izborim sa onim sto mi se dogadja. Da se razumemo, u toj svescici nije bilo ispisano bog zna sta, samo uvijene recenice onoga sto me je bacalo na kolena, retko kad po koja rec o mojim osecanjima, bol koju sam osecala negde duboko u grudima provlacila bi se kroz redove, tek da me podseti da ne zaboravim. Bilo je godina kad bi on ostao prekriven prasinom na nekom zabacenom, samo meni znanom mestu. Tada sam ga svesno izbegavala, jer kad god bih ga otvorila prvo sto bih uradila to je da prelistam sve stranice iscitavajuci bolna slova. Posle tog rituala bih pisala. Bolelo je svaki put skoro pa isto. Vracala sam sebe tamo gde sam trebala da ostavim proslost i pokusam da dam secanju da izbledi, i izbledelo bi sigurno, sada to znam, ali tada nisam i mucila sam sve svoje sto oseca zarad nicega.

Zasto i cemu ova prica? Zato sto sam uradila nesto sto sam mislila da nikada necu. Spalila sam sve ispisane stranice, kidala list po list i palila, onog trenutka kad sam dotakla dno i u njiemu napisala oprostajno pismo resena da prekratim sve svoje muke. Bilo je jezivo citajuci svoje reci koje traze oprostaj od onoh koje volis i kojima ces naneti neverovatnu bol. To me je otreznilo, vratilo iz bunila ocaja valjda, ne znam ni sama u kom sam stanju bila kad sam ispisala od reci do reci sve sto me muci, kako prezivljavam svaku bolnu ranu zbog izdaja, nepravdi, ponizavanja i licemerja, koje me je okruzivalo predugo i kojima sam dozvolila da isisaju i poslednju kap zelje za zivotom iz mene. Kazem vam, jezivo. Suze su potekle same i to potok suza, ali sa njima je doslo neko cudno smirenje i kao da se razvedrilo predamnom. Cudan je to osecaj bio. Znam samo da sam u trenutku shvatila do koje sam ja ivice gurnula sebe.

Jos uvek cuvam stari dnevnik, bar ono sto je ostalo od njega. Stoji u polici sa knjigama i samo ja znam njegovu vrednost iako ima samo desetinu neispisanih listova.