Nadina prica ispred ogledala

Pre par godina bila sam u stadijumu bezanje od svih i svega, moja usamljenost koju je dozvao preterani stres i problem za problemom, donela me je do ivice. Nisam videla ni izlaz iz trenutnog stanja, ni sebe.  Probala sam da potrazim strucnu pomoc, ali nisam bila spremna da se otvorim nekom, ustvari, nisam mogla da svoj zivot i sve svoje ogolim pred nekim tamo iako nosi beli mantil. Odustala sam. Prijateljice? Prica? Ne, to tek nisam mogla, bilo me je sramota 
Tako sam jednu noc odlucili da bi za sve bilo bolje da mene nema..cak sam videla i Sebe ..osetila sam kako sva tezine spada sa mene, a ja kao perce lebdim… Osetila sam olaksanje i mir, znate ono kad bol prestane…. Ponesena tim osecajem otisla sam do kupatila po svoje lekove koji ce me odvesti u zaborav i konacno u smiraj. Pogled iz ogledala vratio me je u realnost. Ugledala sam Sebe u odrazu i kao da sam cula glas kako me puta znam li cenu svog bezanje…
Po prvi put sam stvarno razgovarala sa sobom i bio je to mukotrpan dozivljaj, tesko je biti ogoljen i pred sobom, ali urodilo je plodom.
Mozda nekom deluje sasavo, ali ja sam jos uvek ovde, borim se svakodnevno i boli …ponekad ko sam djavo da mi razapinje dusu.